Kuvar

Zanimljivosti iz sveta gastronomije

e-Mail

Razno

Nastanak gastronomije

Francuske aristokrate 17. veka, po uzoru na svog kralja Luja XV, bili su u stalnoj potrazi za novim za elitističkim izazovima u čemu bi se medjusobno razlikovali ali i odvajali od ostalih evropskih plemića.

Njihova težnja ka finim stvarima, novim ukusima i manirima, dovela je do značajnih promena i u kulinarstvu i postala zamajac jednog novog pokreta umeća spravljanja dobre hrane. Podstaknuti i ohrabreni zahtevima plemića kuvari su počeli da napuštaju ukuse nasledjene iz srednjevekovne kuhinje, značajno smanjili upotrebu začina i prestali da kombinuju slatko-slane i kiselo-slatke mešavine. Nacionalne kuhinje drugih evropskih zemalja, posebno istočnih i severnih, koje nisu prošle kroz takvu obnovu, zadržale su dan danas taj stari, nepromenjeni ukus.

Francuski i belgijski kuvari su u 17. i 18. veku davali prednost onoj vrsti spremanja mesa koja je umela što više da mu sačuva ukus, što je podstaklo proizvodnju kvalitetnog mesa. Zahtevali su od baštovana sveže i rano povrće, a od ribarnica široki izbor sveže ribe, jer nova kuhinja je u jelima favorizovala prirodne ukuse, a ne pripremanje i začinjavanje.

Oko 1680. godine je otvoren novi kraljevski povrtnjak u Versaju, delo La Kentinija. Zahvaljujući konjskim zapregama koje su brzim galopom dovozile ribu sa La Manša, ribarnice u Parizu su mogle uvek da ponude svežu ribu. Ulica Poasonjer (Poissonnière), ili ulica Ribarnica, koja je spajala severnu kapiju Pariza sa centrom grada i dan danas podseća svojim imenom na specifične nabavke iz tog vremena.

"Kuvar Fransoa" autora Fransoe Pjera, zvanog La Varen, kuvara grofa od Iksela je prvi priručnik o kuvanju kojim on u praksi objašnjava francuske kulinarske novine nastale u 17. veku.

Istroričari svedoče o dubokim promenama koje su nastale u tom periodu, o uvodjenju novih ukusa i novih manira za stolom, a daju i objašnjenje kako je do novog pokreta u kulinarstvu došlo. Francuska je u tom periodu bila jedna od najvećih evropskih sila po broju stanovnika, bogatstvima i kolonijalnom carstvu. Geografske karakteristike zemlje koja ima vrlo raznolike predele, nekoliko klimatskih zona i četiri izlaza na more davale su odlične mogućnosti za razvoj poljoprivrede. Spoj novog i inovatorskog pokreta u kulinarstvu i plodnog tla, pokrenuo je trajni proces u kome su se međusobno podstrekivali regionalni proizvodi i kuvarska umeća.

Samu reč gastronomija prvi put je upotrebio 1801. godine danas zaboravljeni autor, Žozef Beršu. Njome je označavao prenošenje te vrste umeća uživanja za stolom koju je u 17. veku ustanovio krug francuskih aristokrata.

Pojam gastronomija se od tada koristi za ono što se naziva "umeće spravljanja dobrog jela" a to su u svoji delima naglašavali autori kao što su Grimo de la Renijer i Brija- Savaren, u isto vreme dopinoseći slavi umeća gastronomije i profesije gastronom.

Autor Gaby

EU uči čobane kako da muzu ovce

Čobani u poljskim Tatrama, proslavljeni stolećima po stadima ovaca i ukusnom siru oscipek, u šoku su - Evropska unija od njih traži da pohađaju kurseve kako ispravno da uhvate i pomuzu svoje ovce ili koze.
Kurs po zahtevu i o trošku Brisela organizuje poljski Savez odgajivača ovaca i koza i polaznici kursa, a svakako svi oni koji prave zaštićeni tradicionalni sir oscipek, moraju na kraju da polažu i ispit. - Možda bi to imalo nekog smisla za one koji su pored pravog oscipeka prošli u brzom vozu, ali za čobane kao što sam ja? - pita se u vikend izdanju dnevnika Super ekspres vlasnik najvećeg stada u Poljskoj od 1.200 ovaca Stanjislav Laš iz Novog Targa. Laš se, kao i većina gorštaka ovčara u Tatrama gde se i umeće i recepti spravljanja sira prenose s generacije na generaciju, brine o ovcama odmalena, a svoje stado ima više od dve decenije. - Gde bolje da naučimo nego iz naše podhalanske tradicije, iz udžbenika možda? - vrte glavom i drugi ogorčeni čobani i pitaju da li će to možda u ispitnoj komisiji sedeti i „bele kragne“ iz Brisela koje su ovcu videle valjda samo na slici.

Autor Gaby

Podneblje diktira navike

Ako je siromašnima za utehu, ne znači da se narodi koji najviše troše na obroke, najbolje i hrane. Iako je nemoguće izvući generalni zaključak, svetski nutricionisti, koji su uradili ovo istraživanje, kažu da u kvalitetu ishrane živi paradoks: najkvalitetnije se hrane najsiromašniji i najbogatiji. Prvi, zato što u nedostatku pečenja i drugih mesnih đakonija jedu žitarice, a ovi drugi zato što imaju dovoljno para i svesti da kupuju samo provereno zdravu hranu.
A, opet, sve zavisi od podneblja gde najsiromašniji žive i od navika najbogatijih.
U Čadu, recimo, u kampovima izbeglice iz Sudana, medicinski gledano, jedu najzdraviju hranu (pod uslovom da joj nije istekao rok trajanja ili da nije moodifikovana ili prosto višak loše hrane koju dele međunarodne humanitarne organizacije). Oni nedeljno pojedu 20 kilograma žitarica i hrane sa dosta skroba što je, po zdravstvenim merilima, ideal svake zdrave ishrane. Na meso, ribu i jaja zajedno potroše 0,58 centi, piju samo flaširanu vodu, i po 50 centi nedeljno ode im na začine i orahe ili druge "grickalice". To je san svake evropske debeljuce koja uz nadzor lekara i okoline to ne može da postigne!
Ekstrabogati, opet ako je za utehu, jedu mnogo kavijara, a to nije dobro jer nosi u sebi holesterolsku bombu.
Ipak, navode nutricionisti, bogati imaju dovoljno para da kupuju sveže i zdrave namirnice, da se hrane pažljivo probranom hranom i specijalitetima poput skupocenih tartufa, ili manje skupih sparoga i artičoka.
Hrana je izvor zdravlja i nije zalud skrojena sentenca: reci mi šta jedeš i reći ću ti kakav si. Po njoj trebalo bi da budu najzdraviji Francuzi i Japanci. U ove dve udaljenje zemlje narodi jedu malo, kvalitetno i često, a to je jedno od glavnih oružja u borbi protiv bolesti debelih i dijabetesa, koje su zahvatile veći deo planete. Uz to, Francuzi piju vino, a Japanci sake i tako iz godine u godinu, i dok se osvrnu, eto njih u kasnim osamdesetim, zdravi i čili.
Prosečna japanska porodica, koja nedeljno potroši na hranu 317 dolara, na meniju ima najviše ribe i povrća, zatim žitarica i nezaobilaznog pirinča, i veoma malo slatkiša, grickalica i alkoholnih ili gaziranih pića. Francuzi, koji su usavršili uživanje (preuzeto od Rimljana) i koji od hrane prave erotski ritual, biraju najbolje: kratko bareno povrće (da ne izgubi svojstva) preliveno maslinovim uljem i začinima, malo belog mesa, ribe ili plodova mora.
Iako najviše potroše na hranu, po istraživanju reklo bi se da se Nemci kvalitetno hrane, jer na povrće i voće potroše nedeljno 78,10 dolara, dok za isto to Amerikanci potroše 41 dolar. Ali zato za pice budu nedeljno “kraći” za oko 70 dolara. Isto koliko potroše i Amerikanci, mahom na pivo i "koka-kolu".
Podaci kazuju da Srbi ne piju mnogo piva: tek 3,4 flaše nedeljno, što je u odnosu na Nemce i Amerikance, koji toliko piju dnevno - mačji kašalj. Nedeljno, obična srpska familija popije još čašu vina, 4 litre voćnog soka, dve litre "koka-kole" i 6 litara flaširane vode.

Autor Gaby

Sušno leto ispraznilo tegle

SEZONA pripremanja zimnice je u jeku, pa je na zelenim pijacama porasla potražnja za paprikama, kornišonima, patlidžanom, karfiolom i paradajzom. Ipak, trgovci kažu da će na trpezama ove zime domaći ajvar i turšija biti prava retkost, jer je u cegerima sada znatno manje zeleniša, nego prethodnih godina.
Suša je uzela danak u prinosima, pa su i cene povrća ove jeseni do 15 odsto veće nego lane. Prethodnih dana posebno je poskupeo krastavac kornišon, koji se prodaje od 80 do, čak, 120 dinara, a paradajz je dostigao cenu od 150 dinara po kilogramu.
Najskuplji paradajz ovih dana prodavao se u Novom Sadu, gde je zbog slabe ponude kilogram koštao 150 dinara. U Beogradu i Kraljevu paradajz se prodaje za 100 dinara, dok u Vranju ovo povrće može da se pazari i za 30 dinara.
Prodavci i poljoprivrednici na zelenim tržnicama i ove godine spuštaju cene kupcima na veliko. Međutim, popusti su veoma skromni. Kada potrošač kupuje od 10 do 20 kilograma paprika, cena "padne" za najviše pet dinara. Tek za kupce koji pazare 50 i više kilograma, crvena paprika od 50 dinara, na primer, može da bude jeftinija za desetak dinara.
Dok je početkom meseca računica pokazivala da je domaća zimnica jeftinija od kupovne, posle poskupljenja na zelenim tržnicama, cene su se gotovo izjednačile. Kada se u cenu domaćih specijaliteta uračunaju i troškovi pratećih sastojaka - zejtina, soli, belog luka, konzervansa, ali i struje, tegla ajvara staje, najmanje, 130 dinara. U radnjama ista količina ajvara može da se kupi za od 120 do 190 dinara. Ako se domaćica sama potrudi, tegla kiselih kornišona stajaće je oko 70 dinara, dok je na rafovima od 120 do 170 dinara.
Da spremaju sok od paradajza, sada se isplati samo Vranjankama, jer je tamo kilogram 30 dinara. Litar paradajza žitelje ovog grada koštaće, najviše, 40 dinara. U Beogradu, troškovi za domaći sok od paradajza iznosiće oko 100, a u Novom Sadu, čak 150 dinara. Litar kupovnog soka je od 60 do 110 dinara.
Neizostavan deo zimnice je kupus, ali sezona kiseljenja počinje tek narednog meseca, pa je i ponuda i potražnja na pijacama slaba. Patlidžan se na tezgama nudi po različitim cenama - od 20 do 50 dinara za kilogram. Za turšiju se kupuje šargarepa, a kilogram je od 50 do 100 dinara. Izbor zelenog paradajza je siromašan i njegova cena se kreće od 30 do 50 dinara.
- Imamo sve vrste paprika za zimnicu - hvali svoju robu na beogradskoj pijaci Zeleni venac Ljiljana Angeloj, iz Sefkerina, kraj Zrenjanina. - Ovo je paprika kurtovka iz Makedonije, idealna za ajvar, jer je mesnata i tokom pečenja ne kalira mnogo. Slonovo uvo je krupna paprika koja ima više vode. Paprika madona je dobra za pečenje, za salate ili pohovanje.

Autor Gaby

Egzotika retko

Prosečna porodica u Srbiji nikada ne kupuje: Jastoga, koji u zavisnosti od veličine košta 1.500 dinara, rakove (u proseku od 600 do 1.000 dinara), školjke (sveže od 200 do 400, smrznute u proseku 300 dinara), morsku ribu i ostale plodove mora, maslinovo ulje, ulje od koštica grožđa, bundeve, mešanih žitarica. Retko kupuju soju, kiselo povrće, kapar...
Retko ih i znatiželja natera da kupe neku od egzotičnih voćkica u supermarketima pored kojih su označeni ukus, zemlja porekla i način konzumiranja, kao na primer kineski kumkvat ( jede se uz divljač), fizalis (Peru), rambutan (Azija), karambola, marakuja...

Autor Gaby

Brza hrana napada

Iako svaka nacija ima svoju nacionalnu kuhinju, podaci istraživanja nutricionista Njujorka, Tokija, Hongkonga i Londona ukazuju i na jedan globalni trend: nacionalne đakonije sve brže padaju u zaborav.
Prvo zato što se danas svuda brzo živi i brzo zarađuje. I drugo, zato što bake svih nacija, koje u većini slučajeva spremaju za celu porodicu baš takve obroke - ne žive večno. Recepti nacionalne kuhinje uglavnom padaju u zaborav, a brza i nezdrava hrana dobija sve više pristalica. Uprkos toj računici, sarmi, na primer, kod nas još nije odzvonilo.

Autor Gaby

Korpa ipak poluprazna

SRBI su, ako se uporede svetske statistike, negde ispod zlatne sredine u potrošnji hrane za nedelju dana - porodica potroši oko 100 dolara. Ispada da su Nemci, ipak, najveće ždere. Jedu za dvojicu Amerikanaca, za petoricu Srba i za 150 Sudanaca. Za nedelju dana prosečan Nemac pojede 100 dolara, a prosečna porodica 500, dok su, očekivano, na dnu liste žitelji Sudana i Čada, gde petočlana porodica na hranu za sedam dana izdvoji tek 1,23 dolara!
Prosečna porodica u Srbiji - otac, majka, dvoje dece, za nedelju dana pojedu 6.200 dinara ili 9.000 dinara sa svim slatkišima, grickalicama i "koka-kolama" za decu. Najviše ode na meso, jer se baš ono najviše jede u Srbiji. Pileće, svinjsko, teleće, iznutrice, salama, viršle i obavezna slaninica u iznosu nešto jačem od tri kilograma zauzima centralno mesto na nedeljnoj trpezi. Od riba, na trpezi je uglavnom šaran, a retko se jede morska riba, koja je zbog nezasićenih masnih kiselina kudikamo zdravija. Od voća su najpopularnije jabuke i banane, a Srbi ne vole da istražuju: od bogate ponude egzotičnog voća u supermarketima najdalje su otišli do svežeg ananasa, indijskih oraščića, avokada, papaje i đumbira, koji se probio do svesti zbog lekovitih svojstava.
Statističke podatke da je inflacija od početka godine dostigla 6,1 odsto demantuje svaki odlazak u prodavnicu ili na pijacu. Prosečna avgustovska zarada od 28.000 dinara, koju su Srbi dobili u septembru, mogla je da pokrije troškove zvanične potrošačke korpe iz jula. U međuvremenu, poskupeli su hleb, mleko, kiselomlečni proizvodi, meso, prerađevine, zejtin, slatkiši, začini, namazi, kafa i to za 15 do 20 odsto. Na tezgama zeleniš je skuplji za najmanje deset odsto.
- Statistika ima svoj način i metodologiju, ali je život često negira, pa dolazimo do neusaglašenosti između zvaničnih podataka i iskustva ljudi koje svakodnevno srećemo u prodavnicama - kaže Vladana Hamović, pomoćnik direktora Instituta za ekonomiju poljoprivrede. - Svedoci smo da je potrebno mnogo više novca nego što to statistika pokazuje. Troškovi su, naime, često dva do tri puta veći od zvaničnih pokazatelja.
Hamovićeva ističe da je u strukturi potrošnje najveći deo rezervisan za hranu i piće - oko 40 odsto, na komunalije odlazi 23 odsto, a za razne usluge, među kojima je i saobraćaj, potrebno je oko 12 odsto prosečnog budžeta. Ostatak od oko 25 odsto odlazi za kupovinu udžbenika, opreme, garderobe, obuće...
U razvijenim zemljama Evrope, troškovi stanovanja su veći, ali za hranu, zavisno od države, potrebno je barem deset do 15 odsto manje nego kod nas - ističe Hamovićeva. - Još ne možemo da govorimo o standardu, jer su kod nas hrana i piće njegovi glavni kriterijumi. O standardu govore i troškovi za kulturu, putovanja izlaske... Gotovo 60 odsto zaposlenih može da pokrije troškove potrošačke korpe, ali nema reči o poboljšanju kvaliteta života, jer sada prosečna porodica ima da zakrpi osnovne potrebe. Zato građani i ulaze u rizične kredite, ne znajući šta ih očekuje sutra.

Autor Gaby

Plata dobrog kuvara i do 10000 evra

Najčuveniji kuvari u bukureštanskim restoranima zarađuju i 10.000 evra mesečno, dok zarade izvršnih direktora hotela sa pet zvezdica dostižu između 5.000 i 6.000 evra, objavio je danas dnevnik "Biznis standard" (Busines).
Stručnjaci, na koje se poziva list, kažu da je normalno da kuvar ima dva puta veću platu od direktora, jer slava restorana, pa time i posećenost, najviše zavise od šefa kuhinje, prenosi agencija Rompres.
Najveće plate među kuvarima imaju stranci, koji dolaze u Bukurešt na kratak rok (3-6 meseci).
Prema pisanju lista, malo je restorana u Rumuniji koji mogu da izdvoje toliki novac, ali oni koji su odlučili da investiraju u šefa kuhinje ne žale sredstva - uz poveći ček, najmanje tri kuvara u Bukureštu dobijaju i besplatan automobil i stan.
Prema rečima "lovca na kuvarske talente" Georgija Butunojua, strani kuvari koji nalaze posao u Rumuniji dobijaju veću platu nego što bi imali u Francuskoj ili Nemačkoj, jer je tamo konkurencija veća, a Rumuni se tek trude da izgrade imidž zemlje u kojoj može da se dobije dobra hrana iz internacionalne kuhinje.
Ovoliku platu nije lako zaraditi. Da bi stigao do nje, kuvar mora da završi gastronomsku akademiju (najčuvenije su u Francuskoj i Švajcarskoj) i potom odradi 10 godina šegrtovanja kod nekog čuvenog majstrora kuhinje.
Strani kuvari su najbolje plaćeni u arapskim zemljama, SAD i Rusiji.

Autor Sunce

Najskuplji restorani na svetu

Zadovoljstvo odlaska na ručak ili večeru u restoran u nekim slučajevima može da košta čitavo bogatstvo.
Ako želite da probate specijalitete iz ponude elitnih svetskih restorana, spremite se na dugi put u Tokio, Toronto, Pariz i London. Upozorenje - troškovi avionskog prevoza nisu uračunati u cenu hrane.
Restoran "Aragava" u Tokiju, kako prenosi "Kurir", poznat je po svom bifteku. Porcija ovog specijaliteta kuće za dvoje košta neverovatnih 277 američkih dolara, a životinje od kojih se pravi ovaj skupoceni obrok uzgajaju se na njihovoj farmi. Kao začini koriste se samo biber i senf, jer glavni kuvar smatra da bi svaki drugi prilog uništio biftek.
Kompleks "Ejdžensin farm" udaljen je dva sata vožnje od Toronta. Sve što se služi u restoranu gaji se organski na samoj farmi. Standardni meni, koji čini osam različitih jela, košta 213 dolara, ne uključujući vino.
Glavni kuvar i vlasnik restorana Arpeže u Parizu napravio je svojevrsnu umetnost od spremanja povrća. Prosečna večera za dvoje košta 211 dolara. Na meniju dominira povrće, a izuzetna pažnja posvećuje se prezentaciji hrane, ukrašavanju stola i prijatnom ambijentu.
Kuvar Pjer i gastronom Mazouz udružili su svoje snage i umeće i stvorili jedno od najimpresivnijih mesta u Londonu pod nazivom "Skeč". Restoran se odlikuje posebnim luksuznim ambijentom, a kritičari su ga okarakterisali kao neponovljiv doživljaj. Prosečna večera za dve osobe u ovom restoranu košta 176 dolara, bez vina, naravno.

Autor Sunce

Lekovita jaja japanske prepelice

Jaja i meso japanske prepelice su bili neizostavni deo trpeze egipatskih faraona, a njihova lekovitost je u Kini i Japanu već vekovima poznata. Brojni su i pisani tragovi o pozitivnom uticaju na ljudski organizam, naročito na krv i krvotok, srce, jetru, bubrege, želudac i mozak.
Japanske prepelice

Japanska prepelica (Coturnix japonica) potiče iz istočne Azije. To su ptice selice koje se gnezde u Mandžuriji, Istočnoj Siberiji i Severnom Japanu , a prezimljavaju u Južnom Japanu, na Korejskom poluostrvu i u Južnoj Kini, mada se , naročito u poslednje vreme, sve više uzgajaju širom sveta.

Lekovitost jaja japanske prepelice

Jaja i meso japanske prepelice su bili neizostavni deo trpeze egipatskih faraona, a njihova lekovitost je u Kini i Japanu već vekovima poznata. Brojni su i pisani tragovi o pozitivnom uticaju na ljudski organizam, naročito na krv i krvotok, srce, jetru, bubrege, želudac i mozak.

U novije vreme su lekovita svojstva jaja japanske prepelice ispitivana od strane brojnih naučnika iz Rusije, Engleske, Poljske i Češke, a rezultati su iznenađujući: pokazala su se kao izvanredan prirodni lek za lečenje brojnih oboljenja. Ipak, najfascinantniji eksperiment koji nedvosmisleno prikazuje veliku regenerativnu sposobnost ovih ptica su izveli upravo oni koji su sa njihovim osobinama najduže i upoznati. Naime, pre nekoliko godina, prilikom istraživanja koje su sproveli japanski naučnici, istovremeno su malom dozom radijacije ozračene kokoške i prepelice. Posle svega mesec dana jaja prepelice su bila potpuno zdrava, dok su kokošija zadržala radioaktivnost.

Samo ovaj podatak je dovoljno opravdanje za vekovnu tvrdnju da je jaje japanske prepelice pravi eliksir života, ali, za svaki slučaj, evo još nekih zanimljivih činjenica vezanih za ove neobične ptice: svaka prepelica u proseku snese jedno jaje dnevno, a da pri tom njegova težina iznosi skoro deset procenata njene ukupne težine, zatim, potrebno im je svega dva meseca da se iz jajeta razviju u koku nosilju i, ono najupečatljivije, prepelice umiru samo od starosti!

Šta je to tako delotvorno u ovom malenom jajetu?
Prvenstveno, hemijski sastav: u odnosu na kokošije, jaje japanske prepelice ima pet puta više fosfora, sedam puta više gvožđa i deset puta više raznih vitamina. To je prava mala energetska bomba, a ipak, jedno jaje sadrži svega 15 kalorija.

Sadržaj jednog jajeta:
74,6% vode
13,1% belančevina
11,2% masti
1,1% minerala i ostali enzimi

Minerali:
3,2 mg gvožđa
2,2 mg fosfora
0,5 mg kalcijuma

Vitamini:
300 IE vitamina A
0,1 mg vitamina B1
0,8 mg vitamina B2

Ko bi trebalo da konzumira jaja japanske prepelice?
Već je rečeno da jaja japanske prepelice pozitivno deluju na krv i krvotok, srce, jetru, bubrege, želudac i mozak pa su namenjena onima koji imaju problema sa ovim organima, pa i u slučaju najtežih oboljenja, a preventivno mogu da ih koriste svi. Ipak, izdvojene su neke grupe za koje je terapija najpoželjnija:

• deca u razvoju
• starije osobe
• bolesnici i rekonvalescenti
• osobe sa posebnim režimom ishrane (dijete)
• sportisti i fizički radnici

Terapija jajima japanske prepalice

Vrste bolesti:
Povišeni pritisak - 120 komada jaja
Čir u stomaku - 120 komada jaja
Arterioskleroza - 240 komada jaja
Dijabetes - 240 komada jaja
Bronhijalna astma - 240 komada jaja
Tuberkuloza - 240 komada jaja
Anemija - 240 komada jaja
Migrena - 240 komada jaja
Infarkt - 240 komada jaja
Nervno rastrojstvo - 240 komada jaja
Višak holesterola - 240 komada jaja
Neuredna probava - 240 komada jaja
Prolepšavanje tena - 240 komada jaja
Regeneracija organizma - 240 komada jaja
Jačanje memorije - 240 komada jaja
Gastritis - 240 komada jaja
Teži oblik astma - 240 komada jaja
Tumor na mozgu - 1080 komada jaja
Pojačan fizički napor (sportisti i fizički radnici) - 1080komada jaja

Terapija jajima prepelica ne zahteva posebne pripreme. Zavisno od vrste bolesti, pacijent mora u određenom vremenskom periodu da popije od 120 do 1080 jaja. U najvećen broju slučajeva terapija traje 49 dana. Odrasli uzimaju po 3 jajeta u prva tri dana, a po 5 do kraja terapije. Deci se, u zavisnosti od uzrasta, daje manji broja jaja:

• deca do 3 godine – 2 jajeta dnevno
• deca od 3 do 5 godina – 3 jajeta dnevno
• deca od 5 do 10 godina – 4 jajeta dnevno
• deca preko 10 godina primenjuju terapiju propisanu za odrasle

Jaja se konzumiraju sirova tj. Presna i to cela dnevna doza odjednom, ujutru na prazan stomak, pola sata pre jela. Radi lakše konzumacije, dozvoljeno ih je ulupati mikserom, dodati malo jogurta ili soka od limuna, pomorandže, višnje ili jabuke, zasladiti šećerom, medom ili čokoladom u prahu (izuzetak su, naravno, dijabetičari). U principu, svako može da ih uzima onako kako mu najviše odgovara, sve dok ih uzima sirova i cela ( i žumance i belance).

Osobe kojima je žuč osetljiva na jaja moraju biti obazrive sa terapijom. Lečenje započinju uzimanjem jednog jajeta na dan, a dnevnu dozu svode na 3 do 4 jajeta. Ukoliko im i ova smanjena doza ne bude prijala, terapija se mora prekinuti.

Terapiju je dozvoljeno sprovoditi i kada se po preporuci lekara već uzimaju neki lekovi. Izuzetak je slučaj kada je uz prepisane lekove zabranjeno unošenje belančevina (mesa, mleka, jaja...).

Dva meseca posle završetka kure, ako je potrebno, kura se može ponoviti. Čak je i preporučljivo sprovesti dve kure u prvoj godini, s tim što pauza između prve i druge ne bi trebalo da bude duža od 6 meseci.

Za one koji rade na povećanju snage i mišićne mase, koktel od jaja japanske prepelice je savršen izvor energije: 5 jaja, 1 supena kašika meda i 2 dcl voćnog soka ili mleka dobro izmešati i popiti pola sata pre doručka. A što je najvažnije, ne podležu antidoping kontroli!

Jaja se čuvaju u zatvorenim kartonskim kutijama u frižideru, na temperaturi od 1 do 4°C. Tako čuvana jaja imaju rok upotrebe 60 dana u sirovom stanju, a po isteku tog roka mogu se upotrebljavati kuvana, pečena ili pržena.

Autor Sunce

Čudesni pivski kvasac

Kažu da je za kolače najbolji onaj u prahu, dok je hleb bolji ako se mesi od svežeg kvasca. U apotekama može da se kupi i kvasac u tabletama (za ublažavanje stresa i umora) i pahuljama (obogaćen laktobacilima, vitaminima A i C, kalcijumom...).

I za lice i za telo :
Kvasac obiluje belančevinama koje podstiču regeneraciju tkiva, čuvaju elastičnost kože lica i pospešuju zarastanje rana. Osim toga, sadrži kalijum, koji ubrzava izbacivanje toksina iz tkiva. Belančevine iz kvasca obezbeđuju bolje snabdevanje ćelija kože kiseonikom, dok vitamini B2 i B6 regulišu lučenje loja, odgovornog za akne.

Enzimi i fermenti iz kvasca podstiču razgradnju i, samim tim, lakšu asimilaciju složenih ugljenih hidrata. Bogat je i belančevinama i vitaminima grupe B, a sadrži i dragocene minerale (gvožđe, fosfor, cink, hrom, mangan i selen), koji imaju važnu ulogu u očuvanju zdravlja i lepog izgleda. Naziv „pivski kvasac“ je uobičajen zato što kvasac sadrži mikroorganizme (saccharomyces cerevisiae) koji imaju važnu ulogu u proizvodnji piva.

Na kašičicu ili u tabletama?
Kvasac koji se nalazi u hlebu i testu ne sadrži aktivne supstance, koji se gube na temperaturi od preko 45 stepeni. Da bi imao blagotvorno dejstvo na organizam, kvasac mora da se konzumira sirov. Kako? Postoje tablete kvasca koje se piju s vodom i kvasac u granulama ili pahuljama koji može da se doda u jelo ili razmuti u mleku. Preporučene doze: najmanje tri, a najviše osam tableta dnevno, od jedne do tri kašike kvasca u prahu ili od dve do četiri kašike kvasca u ljuspicama.

Za zdravlje :
Kvasac čisti jetru, ublažava stres, održava ravnotežu bakterijske flore...

Vrste kvasca:
U ljuspicama
Može da se dodaje u salate, testeninu i druga jela, ali tek kad se prohlade.
U tabletama
Uzima se s vodom u bilo koje doba dana, mada je najbolje uz obrok.
U kockama
Kvasac u klasičnom pakovanju koristi se za pripremanje testa za hleb, picu...
U prahu
Nije dodatak ishrani. Koristi se samo u kuhinji za torte i kolače i pecivo...

Za sportiste :
Kvasac obiluje esencijalnim aminokiselinama, vitaminima, mineralima i oligoelementima, a te supstance su od ključnog značaja za zdravlje ćelija, naročito ako se izlažemo povećanom fizičkom naporu. Osim toga, lako se vari i ne sadrži mnogo masnoća i ugljenih hidrata.

U trudnoći :
Kvasac organizmu obezbeđuje supstance koje su mu neophodne da bi se izborio sa stresom i preopterećenošću, a uz to je bogat i vitaminom B9, poznatim i pod nazivom folna kiselina. Ovaj vitamin sprečava anemiju, koja se često javlja kod trudnica, i podstiče stvaranje novih tkiva i razvoj nervnih ćelija fetusa.

Za dijabetičare :
Pošto sadrži vrlo malo natrijuma i šećera, idealan je za osobe koje pate od dijabetesa i hipoglikemije. Osim toga, sadrži hrom, koji jača dejstvo insulina, i cink, element koji može da snizi nivo šećera u krvi.

Protiv stresa :
Zahvaljujući vitaminima iz grupe B, kvasac deluje direktno na nervni sistem: produžava život nervnih ćelija i jača omotač nervnih vlakana. Takođe, poboljšava prenošenje nervnih impulsa, naročito onih zaduženih za nevoljne radnje, kao što su srčani otkucaji i širenje i skupljanje zenica, bronhijalne muskulature i krvnih sudova. Supstance iz kvasca blagotvorno deluju na koncentraciju i ublažavaju umor i nervozu.

Za mršavljenje :
Zahvaljujući kvascu, organizam će dobijati dovoljno vitamina i minerala i dok smo na dijeti. Takođe će popraviti narušenu ravnotežu crevne flore, koju redukovana ishrana može da poremeti.

Za zdravu jetru :
Jetra je jedan od najopterećenijih organa, pošto mora da preradi sve hranljive materije. Kvasac joj pomaže na dva načina: tako što podstiče izbacivanje otrova i sprečava taloženje masti u tom organu.

Autor Sunce

Švajcarsko vino (ni) je šampanjac

Grupa vinara iz švajcarskog sela Šampanja izgubila je bitku pred Evropskim sudom pravde, jer joj nije dozvoljeno da naziv svog naselja upotrebe na etiketama za lokalno vino.

Francuska se odlučno usprotivila davanju naziva "šampanjac" bilo kom vinu, ukoliko ono ne potiče iz francuskog regiona Šampanja u kojem se proizvodi čuveno penušavo vino.

Medjutim, seoske vlasti u Švajcarskoj su čvrsto odlučile da nastave bitku za korišćenje oznake šampanjac. Oni su uporni da nastave sa običajem davanja imena svom vinu po selu, čiji se naziv Šampanja, uz varijacije u izgovoru, prvi put pominje u jednom dokumentu još davne 885. godine.

Vinari su svoj slučaj izneli pred sud u Luksemburgu pošto im je vladinom odlukom iz 1999. zabranjeno da koriste naziv šampanjac, koji je rezervisan za proizvod dobijen u regionu na severoistoku Francuske.

Lokalni proizvodjači vina ističu da se vino, koje nema tradicionalnu francusku penušavost, pravi u njihovom selu još od 10. veka, dok Francuska nije počela da proizvodi svoj šampanjac sve do kraja 17. stoleća.

Autor Sunce

Vrh strane